Antoni de Melo rodjen je 1931. godine u Bombaju (Indija). Prvobitno teolog i psihoterapeut, na kraju je postao duhovni ucitelj. Umro je 1987.godine u Njujorku. Celog zivota se trudio da otvori oci ljudima, kako bi postali svesni sebe i vrednosti postojanja. Ova knjiga je stenogram poslednjih njegovih predavanja, posvecenih istini, ljubavi i duhovnom prosvetljenju. Pred nama je njegova zivotna filozofija, putokaz ka budjenju duha i novom zivotu "da bismo najzad videli jasno, pogledom koji nije zamagljen strahom i zeljom, i da hrabro zivimo sada i ovde, prozivljavajuci svaki novi trenutak svezinom deteta".
"Nesvestan zivot nije vredan da bude prozivljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkricete svu lepotu zivota na Zemlji.
Ljudi ne zive. Vecina nas ne zivi, samo odrzava zivot u svome telu. To nije zivot. Vi ne zivite, sve dok vam ne postane potpuno nevazno da li cete ziveti ili umreti. Na toj tacki pocinjete da zivite. Kada ste spremni da izgubite svoj zivot, tek tada ga zivite. Medjutim, ako neprestano stitite svoj zivot, vi ste mrtvi... Da li ste spremni da sve stavite na kocku?
Najvaznija je spremnost da naucimo nesto novo. Mogucnost budjenja je u direktnoj proporciji sa kolicinom istine koju smo spremni da hrabro prihvatimo. Trenutak u kome se budimo, kad nas obasja svetlost, najlepse je iskustvo na svetu!
Nemojte traziti od sveta da se promeni, promenite se prvo vi. Tek tada cete biti u stanju da sagledate svet onakav kakav je, tada cete promeniti sta god vam se cini da bi trebalo promeniti. Uklonite povez sa ociju. Ukoliko to ne ucinite, izgubili ste pravo da promenite bilo sta...
Ako ne budemo varali sebe, necemo varati ni druge. Tada cemo ih voleti. U suprotnom, zivecemo citav zivot u zabludi o drugima, s nasim iluzijama, neprekidno u sukobu sa stvarnoscu...
Kada zivimo nezavisno od bilo cega, ocuvana je sva nasa sposobnost i energija, i covek je opusten, jer mu nije vazno da li dobija ili gubi...
Moze li se reci da me volite, ako se zakacite za mene i ne dozvolite mi da odem? Ako me ne ostavljate na miru? Moze li se reci da me volite ako osecate takvu potrebu za mnom, psiholosku ili emotivnu, da biste bili srecni?
Kad se oslobodimo svih iluzija, najzad stupamo u dodir sa stvarnoscu i nikad vise nismo sami. Usamljenost se ne leci druzenjem sa drugim ljudima, ona se leci kontaktom sa stvarnoscu...
Mi obicno pokusavamo da izlecimo svoju usamljenost emotivnom zavisnoscu od drugih osoba, kroz druzenje i buku... Vratite se pravim stvarima, izvucite se iz guzve i vratite se prirodi - stupite u dodir sa drvecem, travom, kamenjem, zivotinjama i pticama, sa morem i oblacima, sa nebom i zvezdama..."
Нема коментара:
Постави коментар